· Tragedije se dešavaju od 1883. godine kada su radikali podigli čuvenu Timičku bunu, a mještani smatraju da se niz stijene proliva krv nedužnih žrtava i da se na tom mjestu stvorilo prokletstvo | |
 | |
Kraj Crnog Timoka, u selu Krivi Vir, podno planine Rtanj, mjesto je poznato kako po istoriji, tako i po prokletstvu, jer je od pamtivijeka bilo odredište i poslednje sastajalište za mnoge zaljubljene i bračne parove. Mještani ga od davnina zaobilaze u širokom luku, jer, kako kažu, mnogo je onih koji su tu izgubili saputnicu ili saputnika, ljubav svog života. Tragedije podno Rtnja dešavaju se od davne 1883. godine kada su radikali podigli čuvenu Timočku bunu protiv omraženog režima kralja Milana Obrenovića. Na tom mjestu strijeljani su stranački prvaci, a to, u tom kraju nezapamćeno, krvoproliće izbjegao je jedino predsjednik stranke Nikola Pašić. Žitelji vjeruju da se niz liticu i stijene proliva krv nedužnih žrtava i stvorilo se prokletstvo, koje se moglo izbjeći da nije bilo stranačkih i vlastodržačkih "igara". Pandorina kutija je ipak otvorena i prokletstvo je odnosilo živote i ljubavi. Priroda na ovom mjestu je fantastična i čovjek bi rekao "mjesto za uživanje". Sam Krivi Vir je izvorište Crnog, odnosno Krivovirskog Timoka, veoma brze i hladne rječice, koja je devedeset kilometara dalje, zajedno sa Bijelim Timokom napravila rijeku Timok. Lijepo, ali mistično mjesto, kao prvi danak prokletstvu odnijelo je život prelijepoj Darinki, supruzi proslavljenog pjesnika Vojislava Ilića krajem juna 1905. godine. Glavom je platila svoje nevjerstvo, jer je liričar u trenucima patnje, ljubomore i rastrojstva, pucao u Darinku. Ona je pala niz liticu, a zatim je Vojislav nožem isjekao sebi vene i čekao da izgubi krv i skotrlja se u provaliju. Međutim, sudbina je htjela drugačije, pa su čobanin i vodeničar ugledali tragičnog pjesnika i sprečili ga da prekrati sebi život. Proslavljeni liričar upoznao je Darinku početkom prošlog vijeka za vrijeme studentskih dana u Beogradu. Ona je studirala Veliku školu, a on Pravni fakultet. Nakon vjenčanja su krenuli putem kojim ih je vodilo njegovo službovanje i nekoliko puta su se selili. Kada im se rodila kćerka Julijana, Darinka je poslije bolovanja dobila posao u Osnovnoj školi u Krivom Viru, a pjesnik službu u Pomoralju. Morali su da se razdvoje, što je Vojislavu teško palo, a najteže što mu je sve rjeđe pisala. I, postao je ljubomoran kada je prilikom posjete primijetio da je njegova voljena sve hladnija prema njemu i ne haje za pjesnikovu ljubav. Pored sve patnje, besmrtnom Iliću stigla je i strašna vijest da im je tromjesečna kćerka Julijana preminula. Dok je dolazio u posjetu kod svoje žene, kočijaš koji ga je dovozio ispričao mu je da je učiteljica Darinka u ljubavnoj vezi sa svojim kolegom, ni ne sluteći da vozi njenog supruga. Pjesnik je već tada, na škriputavim točkovima kočija, odlučio da prekrati život i sebi, i njoj. Pored glasine o preljubi, bračni brodolom donijela je i smrt kćerke Julijane. Darinka je tokom žustre svađe priznala Vojislavu da ga vara sa učiteljem Živojinom Stojiljkovićem, i da bez njega ne može ni da zamisli budući život. Nakon istrage, Ilić je pred zaječarskim sudom, u avgustu 1906. godine, osuđen na šest mjeseci zatvora i novčanu kaznu, zbog "haotičnog ubistva bez predumišljaja". Sud je zaključio da je i sam ubica bio žrtva, i da mu zbog toga nije potrebna veća kazna.Velikog pjesnika na patnju osudilo je ukleto mjesto. Mještani Krivog Vira su inače podržali presudu i od tada pa do danas u narodu ostalo upozorenje za ukleto mjesto – "Neka sila tamo vlada, sila što zaljubljena srca razdvaja i slama". Poslije tragedije poznatog bračnog para, smrt je na tom mjestu čekala i stigla još mnogo zaljubljenih. O tome danas svjedoče arhive i pisane bilješke sa suđenja održavanog nakon nesreća. Tako je Crni Timok dobio naziv "Nevjernička suza", koji je ostao i do dana današnjeg. Do tog ukletog mjesta mještani su stizali zemljanom stazicom, a na vrh litice penjali su se samo uz pomoć konopca. Zaljubljene koji su željeli da budu sami, mimo radoznalih očiju susjeda, mamila je ne samo prelijepa priroda, već i visina sa koje su mogli iz svakog ugla da primijete da li neko dolazi. Kako pričaju seljani, mnoge osame zaljubljenih imale su tragičan kraj. V.Đ. Zagrljeni u smrt Na ukletom mjestu sa "smrtonosne" litice jedan Krivovirac zaljubio se u mladu djevojku. Bio je oženjen, otac dvoje djece i imao je službu u opštini. Vremenom je postao ljubavnik prelijepe devojke, a njihova ljubav se ubrzo razbuktala. Međutim, u to vrijeme, brakovi se nijesu rasturali i srećni život u dvoje nijesu mogli da realizuju. Želeći da zauvijek ostanu zajedno, ljubavnici su odlučili da jedne noći zagrljeni skoče niz liticu i odu u smrt. Otac nesrećnika bio je vodeničar i prvi je ugledao beživotno tijelo svog sina jedinca. Zaboravljena i gladna Mir Jam U ovom kraju kao učiteljica nekoliko godina službovala je popularna srpska književnica i autorka romana "Ranjeni orao" Milica Jakovljević, poznatija kao Mir Jam (1887-1952). Iako je između dva rata bila veoma popularna, poštovana i čitana, sudbina joj nije bila naklonjena. Umrla je ne samo zaboravljena, već i gladna. Poslijeratne vlasti joj nikada nijesu oprostile predratnu slavu i ugled koji je imala među tadašnjim građanstvom. Potpuno marginalizovana od okrutnog režima nije bila u stanju ni da živi, a kamoli da stvara. Nikada se nije udavala, a najveće priznanje Mir-Jam dobila je povodom dva vijeka srpskog novinarstva, kada je uvršćena među sto najznačajnijih novinara. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnu grobnicu sa bratom Stevanom Jakovljevićem, piscem "srpske trilogije", a grob niko ne posjećuje. Neki kažu da je zlu hod ponijela sa uklete litice podno koje je radila. Nevjerna Jovanka Izvorište Crne reke mještani nazivaju i Pećura, Crni Timok izvire iz male pećine, koje je od davnina dobila ime "Jovankina rupa" po nevjernoj supruzi koju je muž bacio niz liticu sa obližnje stijene. Nesrećnicu mjesecima nijesu pronašli dok tijelo samo nije isplivalo iz šupljine. Izvor: Revija D, rubika Verovanja |
Apr 21, 2010
Ukleta litica grobnica zaljubljenih
Aug 13, 2009
Porodica Minh na Rtnju (1902-1941)
U drugoj polovini 19. veka iz Moravske (Cehoslovacka republika) je u Srbiju stigao Jevrejin Samuilo Minh. Svoj kapital je ulozio u fabriku tekstilne proizvodnje koju je osnovao u Paracinu 1870. godine. To je bila prva moderna fabrika te vrste na Balkanu, ciji su proizvodi, za vrlo kratko vreme postali veoma cenjeni i u inostranstvu.
Na inicijativu svoga sina Julijusa, ovaj uspesni industrijalac visak profita ulaze u otvaranje rudnika u Srbiji (kod Aleksinca i Cicevca).
Pocetkom 20. veka Minhovi su postali vlasnici rudnih polja u okolini Rtnja, a prvo rudiste je otvoreno 1912. godine. Sve do 1912. kada je zavrsena pruga Paracin-Zajecar, ugalj je prevozen do Paracina volovskim kolima.
Porodica Minh je mnogo ulagala u izgradnju infrastrukture rudnika. Pred sam pocetak balkanskih ratova zavrsena je zicara duga pet kilometara, planinska zeleznicka pruga duga jedan i po kilometar, po kojoj su se kretali vagoneti s ugljem, parna elektricna centrala, separacija uglja, razne radionice pri rudniku i rudarski stanovi .
Balkanski ratovi su prekinuli eksploataciju uglja na Rtnju, a 1915. godine po osvajanju rudnika od strane Nemaca, porodica Minh napusta Srbiju. Nemci su tri godine eksploatisali rudnik. Sa povlacenjem iz Srbije demolirali su masine, a ugljenokop zapalili i poplavili.
Posle oslobadjanja Srbije, 1918. godine, porodica Minh se vraca u Srbiju, odnosno na Rtanj. Rudnik je ponovo osposobljen za rad i time pocinje intenzivan razvoj, sve do pocetka II svetskog rata. Kameni ugalj bio je prvoklasan. Uporedo sa eksploatacijom radila su se nova istrazivanja lezista uglja. U to vreme istrazni radovi su pokazali, da rezerve uglja na Rtnju osiguravaju eksloataciju za narednih dvadeset godina. U rudniku je, 1923. godine bilo zaposleno 550 radnika i 15 cinovnika i nadzornika.
Za potrebe radnika i njihovih porodica, porodica Minh je gradila udobne stanove, organizovala privatnu skolu, formirala ambulantu, otvorila prodavnicu zivotnih namirnica i bioskop u okviru Sokolskog doma, koji je u to vreme bio retkost i u vecim gradovima.
Za rad u rudniku angazovan je strucni kadar, inzinjeri, geometri, nadzornici. Rudnik Rtanj postao je savremeno rudarsko preduzece. Podaci iz 1922. godine govore da je rudnik Rtanj, u celokupnoj proizvodnji uglja u Srbiji, ucestvovao sa 5,10 odsto.
Neposredno posle I svetskog rata, stari Samuilo Minh se razboleo, otisao na lecenje u jedan becki sanatorijum i tamo umro, 1919. godine. Upravljanje rudnikom preuzeo je njegov najstariji sin Julijus, zajedno sa bracom Adolfom i Aleksandrom. Braca Minh su izgradila nove stanove za radnike; strucni kadar je dovodjen uglavnom sa strane. Bilo je tu Nemaca, Madjara, Austrijanaca, Ceha. U stolarskoj radionici, pri rudniku, izradjivan je namestaj, koji je besplatno deljen radnicima, prilikom useljavanja u stanove.
Gospodju Gretu Minh, jevrejku austrijskog porekla, inace bolnicarku, Julijus je upoznao prilikom boravka u Sloveniji radi lecenja. Greta i Julijus nisu imali dece, ali su bili izuzetno humani i darezljivi prema rudarima i njihovim porodicama. Gazdarica Greta je vrlo brzo stekla postovanje rudara, posebno zbog brige koju je pokazivala prema njihovim porodicama i deci. Njena zasluga je i otvaranje prve privatne skole u ovom kraju 1922. godine.
Rudarsko naselje Rtanj je 1929. godine brojalo 2000 stanovnika. To su, uglavnom, bile porodice sa vise dece. Te skolske godine, privatnu skolu brace Minh pohadjao je 61 ucenik. Najveci broj ucenika bio je katolicke vere i razlicitih maternjih jezika, ali su nastavu pohadjali na drzavnom, srpskom jeziku. Te iste godine zabelezena je proslava Sv. Save uz prisustvo svestenika i tom prilikom preko 200 dece skolskog i predskolskog uzrasta dobilo je bogate poklone od gazdarice Grete. Takodje, braca Minh su stipendirala dobre i nadarene djake tokom daljeg skolovanja, kao i uspesne segrte na daljem usavrsavanju u raznim mestima Srbije. Takodje, pomagali su gradnju skola u okolnim selima.
Veliku paznju porodica Minh je posvetila uredjenju naselja. na prvom mestu to je veliki park, u kome je uzgajano 150 vrsta drveca i ukrasnog siblja. I danas ovaj, nekada znalacki uredjen prostor, govori o vremenu i ljudima koji su tu nekada ziveli. Na ivici parka pored vile vlasnika, sagradjena je staklena basta. 1936. godine svecano je otvoren Sokolski dom, sa sportskom salom, jednom od prvih u Srbiji, sa fudbalskim igralistem pored sportske sale, koje je korisceno i za sletove sokolskog drustva ( sa oko 300 clanova).
Julijus Minh je, pod nerazjasnjenim okolnostima, izvrsio samoubistvo u svom stanu u Beogradu, a Greta je sa Julijusovom bracom, Alfredom i Aleksandrom, preuzela rukovodjenje rudnikom.
Za secanje na svog muza, na vrhu planine Rtanj, Greta je sagradila crkvicu-kapelu. Crkvu je gradilo 1000 radnika, a osvecena je 1936. godine.
Adolf Minh je takodje izvrsiio samoubistvo u garazi svog stana u Beogradu, pocetkom samog rata 1941. godine. Aleksandar Minh je preziveo rat, krijuci svoje jevrejsko poreklo. Umro je 1977. godine u Beogradu.
Nemci 1941. godine zauzimaju rudnik. Greta Minh odlazi u selo Ilino, u porodicu Radenkovic, gde provodi rat. Umrla je 1947. u Ilinu.
Rudnik je 1941. godine preuzeo inzinjer Julijus Holik, koji je za zivota Julijusa Minha bio direktor rudnika. Ispostavilo se, da je u stvari, bio agent Gestapoa. Na osnovu njegove prijave protiv clanova porodice Minh, 1944. godine u Zajecaru je streljan sestric Julijusa Minha, Alfred Herman. Holik se nadao da ce rudnik postati njegov. Tu nameru osujetili su partizani.
Samuilo Minh imao je tri sina i cetiri kceri.
Najstariji Julijus, rodjen je 1873. godine i umro 1931. Dece nije imao.
Srednji sin Adolf rodjen je 1880., a izvrsio samoubistvo 1941. Njegov sin Djordje i kcerka Vera odselili su se posle rata u Veliku Britaniju, a kasnije u Meksiko.
Aleksandar je rodjen 1893., a umro 1977. Njegov sin Paul, inace masinski inzinjer, ostao je da zivi u Velikoj Britaniji.
Samuilova kcerka Ida umrla je 1958. godine. Bila je udata za Hermana, fabrikanta pokucstva u Becu, i imala je sinove Alfreda i Georga. Alfred je streljan 1944. godine u Zajecaru.
Druga Samuilova kcerka Regina umrla je u Becu 1940. godine. Bila je udata za dr. Fishera, beckog cinovnika. Imala je kcerku Rozu.
Treca Samuilova kcerka Greta bila je udata za Shtegera iz Beca, imala je sinove Erika i Georga. Georg se za vreme rata krio u selu Ilinu, a posle rata otisao je u Bec.
Najmladja Samuilova kcerka Avgusta imala je troje dece: kcerku Elizabetu i sinove Gogo i Herberta.
Sve kcerke Samuila Minha bile su akcionari rudnika sa kapitalom 1:17.
Porodica Minh je punih 40 godina bila vlasnik rudnika Rtanj. Taj period karakterise napredak privrednog i drustvenog zivota ovog kraja, kako za one koji su ziveli od rudnika, tako i za clanove njihovih porodica.
Pripremila: Tanja Mihajlovic, novinar
Turisticka organizacija Boljevac, oktobar 2008.
Na inicijativu svoga sina Julijusa, ovaj uspesni industrijalac visak profita ulaze u otvaranje rudnika u Srbiji (kod Aleksinca i Cicevca).
Pocetkom 20. veka Minhovi su postali vlasnici rudnih polja u okolini Rtnja, a prvo rudiste je otvoreno 1912. godine. Sve do 1912. kada je zavrsena pruga Paracin-Zajecar, ugalj je prevozen do Paracina volovskim kolima.
Porodica Minh je mnogo ulagala u izgradnju infrastrukture rudnika. Pred sam pocetak balkanskih ratova zavrsena je zicara duga pet kilometara, planinska zeleznicka pruga duga jedan i po kilometar, po kojoj su se kretali vagoneti s ugljem, parna elektricna centrala, separacija uglja, razne radionice pri rudniku i rudarski stanovi .
Balkanski ratovi su prekinuli eksploataciju uglja na Rtnju, a 1915. godine po osvajanju rudnika od strane Nemaca, porodica Minh napusta Srbiju. Nemci su tri godine eksploatisali rudnik. Sa povlacenjem iz Srbije demolirali su masine, a ugljenokop zapalili i poplavili.
Posle oslobadjanja Srbije, 1918. godine, porodica Minh se vraca u Srbiju, odnosno na Rtanj. Rudnik je ponovo osposobljen za rad i time pocinje intenzivan razvoj, sve do pocetka II svetskog rata. Kameni ugalj bio je prvoklasan. Uporedo sa eksploatacijom radila su se nova istrazivanja lezista uglja. U to vreme istrazni radovi su pokazali, da rezerve uglja na Rtnju osiguravaju eksloataciju za narednih dvadeset godina. U rudniku je, 1923. godine bilo zaposleno 550 radnika i 15 cinovnika i nadzornika.
Za potrebe radnika i njihovih porodica, porodica Minh je gradila udobne stanove, organizovala privatnu skolu, formirala ambulantu, otvorila prodavnicu zivotnih namirnica i bioskop u okviru Sokolskog doma, koji je u to vreme bio retkost i u vecim gradovima.
Za rad u rudniku angazovan je strucni kadar, inzinjeri, geometri, nadzornici. Rudnik Rtanj postao je savremeno rudarsko preduzece. Podaci iz 1922. godine govore da je rudnik Rtanj, u celokupnoj proizvodnji uglja u Srbiji, ucestvovao sa 5,10 odsto.
Neposredno posle I svetskog rata, stari Samuilo Minh se razboleo, otisao na lecenje u jedan becki sanatorijum i tamo umro, 1919. godine. Upravljanje rudnikom preuzeo je njegov najstariji sin Julijus, zajedno sa bracom Adolfom i Aleksandrom. Braca Minh su izgradila nove stanove za radnike; strucni kadar je dovodjen uglavnom sa strane. Bilo je tu Nemaca, Madjara, Austrijanaca, Ceha. U stolarskoj radionici, pri rudniku, izradjivan je namestaj, koji je besplatno deljen radnicima, prilikom useljavanja u stanove.
Gospodju Gretu Minh, jevrejku austrijskog porekla, inace bolnicarku, Julijus je upoznao prilikom boravka u Sloveniji radi lecenja. Greta i Julijus nisu imali dece, ali su bili izuzetno humani i darezljivi prema rudarima i njihovim porodicama. Gazdarica Greta je vrlo brzo stekla postovanje rudara, posebno zbog brige koju je pokazivala prema njihovim porodicama i deci. Njena zasluga je i otvaranje prve privatne skole u ovom kraju 1922. godine.
Rudarsko naselje Rtanj je 1929. godine brojalo 2000 stanovnika. To su, uglavnom, bile porodice sa vise dece. Te skolske godine, privatnu skolu brace Minh pohadjao je 61 ucenik. Najveci broj ucenika bio je katolicke vere i razlicitih maternjih jezika, ali su nastavu pohadjali na drzavnom, srpskom jeziku. Te iste godine zabelezena je proslava Sv. Save uz prisustvo svestenika i tom prilikom preko 200 dece skolskog i predskolskog uzrasta dobilo je bogate poklone od gazdarice Grete. Takodje, braca Minh su stipendirala dobre i nadarene djake tokom daljeg skolovanja, kao i uspesne segrte na daljem usavrsavanju u raznim mestima Srbije. Takodje, pomagali su gradnju skola u okolnim selima.
Veliku paznju porodica Minh je posvetila uredjenju naselja. na prvom mestu to je veliki park, u kome je uzgajano 150 vrsta drveca i ukrasnog siblja. I danas ovaj, nekada znalacki uredjen prostor, govori o vremenu i ljudima koji su tu nekada ziveli. Na ivici parka pored vile vlasnika, sagradjena je staklena basta. 1936. godine svecano je otvoren Sokolski dom, sa sportskom salom, jednom od prvih u Srbiji, sa fudbalskim igralistem pored sportske sale, koje je korisceno i za sletove sokolskog drustva ( sa oko 300 clanova).
Julijus Minh je, pod nerazjasnjenim okolnostima, izvrsio samoubistvo u svom stanu u Beogradu, a Greta je sa Julijusovom bracom, Alfredom i Aleksandrom, preuzela rukovodjenje rudnikom.
Za secanje na svog muza, na vrhu planine Rtanj, Greta je sagradila crkvicu-kapelu. Crkvu je gradilo 1000 radnika, a osvecena je 1936. godine.
Adolf Minh je takodje izvrsiio samoubistvo u garazi svog stana u Beogradu, pocetkom samog rata 1941. godine. Aleksandar Minh je preziveo rat, krijuci svoje jevrejsko poreklo. Umro je 1977. godine u Beogradu.
Nemci 1941. godine zauzimaju rudnik. Greta Minh odlazi u selo Ilino, u porodicu Radenkovic, gde provodi rat. Umrla je 1947. u Ilinu.
Rudnik je 1941. godine preuzeo inzinjer Julijus Holik, koji je za zivota Julijusa Minha bio direktor rudnika. Ispostavilo se, da je u stvari, bio agent Gestapoa. Na osnovu njegove prijave protiv clanova porodice Minh, 1944. godine u Zajecaru je streljan sestric Julijusa Minha, Alfred Herman. Holik se nadao da ce rudnik postati njegov. Tu nameru osujetili su partizani.
Samuilo Minh imao je tri sina i cetiri kceri.
Najstariji Julijus, rodjen je 1873. godine i umro 1931. Dece nije imao.
Srednji sin Adolf rodjen je 1880., a izvrsio samoubistvo 1941. Njegov sin Djordje i kcerka Vera odselili su se posle rata u Veliku Britaniju, a kasnije u Meksiko.
Aleksandar je rodjen 1893., a umro 1977. Njegov sin Paul, inace masinski inzinjer, ostao je da zivi u Velikoj Britaniji.
Samuilova kcerka Ida umrla je 1958. godine. Bila je udata za Hermana, fabrikanta pokucstva u Becu, i imala je sinove Alfreda i Georga. Alfred je streljan 1944. godine u Zajecaru.
Druga Samuilova kcerka Regina umrla je u Becu 1940. godine. Bila je udata za dr. Fishera, beckog cinovnika. Imala je kcerku Rozu.
Treca Samuilova kcerka Greta bila je udata za Shtegera iz Beca, imala je sinove Erika i Georga. Georg se za vreme rata krio u selu Ilinu, a posle rata otisao je u Bec.
Najmladja Samuilova kcerka Avgusta imala je troje dece: kcerku Elizabetu i sinove Gogo i Herberta.
Sve kcerke Samuila Minha bile su akcionari rudnika sa kapitalom 1:17.
Porodica Minh je punih 40 godina bila vlasnik rudnika Rtanj. Taj period karakterise napredak privrednog i drustvenog zivota ovog kraja, kako za one koji su ziveli od rudnika, tako i za clanove njihovih porodica.
Pripremila: Tanja Mihajlovic, novinar
Turisticka organizacija Boljevac, oktobar 2008.
Da li se ispod Rtnja krije drevna piramida?
Centar za istraživanje i ekologiju iz Beograda uputio zahtev Vladi Srbije da im se omogući formiranje istraživačkog centra na Rtnju da bi utvrdili uzrok očiglednih mističnih pojava koju ova planina krije.
Ukoliko država dozvoli, leteće kugle, nevidljivost aviona na radaru dok nadleću Rtanj, jedinstvene biljke u svetu, brojna jonizujuća i elektromagnetna zračenja, a naročito pravilan piramidalni oblik planine konačno bi mogli biti naučno objašnjeni.
Nebojša Marjanović, predsednik opštine Boljevac kaže da je ekipa stručnjaka ovog centra u razgovoru sa njim iznela naučnu osnovu da se ispod Rtnja krije piramida i da je ova mistična planina po svom obliku i dejstvu jedinstvena u svetu.
- Kažu da Rtanj ima specifične elektromagnetne talase koji imaju geopatološki uticaj na ljudski organizam. Podneli su zahtev nadležnom Ministarstvu da planinu „zagrebu“, odnosno da na nekoliko mesta obave iskopavanje. Očekuju da će pronaći građevine i podzemne hodnike - objašnjava Marjanović.
Ekipa Centra za istraživanje otkrila je da Rtanj leži na tri velike podzemne reke koje su na dubini većoj od 100 metara. Prema dosadašnjim ispitivanjima, velika je verovatnoća da ljudska civilizacija potiče iz Srbije, baš sa ovog mesta.
- Generacijama se prepričavaju neobične pojave na Rtnju. Bilo je priča i da su nestajali avioni, a mnogo meštana je tvrdilo da su gledali leteće tanjire, dok je pojavljivanje letećih kugli skoro svakodnevno. Nauka to nije dokazala, ali, recimo, jedinstvene vrste biljaka koje ovde rastu su ipak nešto što ukazuje na posebnost ovog zemljišta - kaže Marjanović.
I Artur Klark pisao o Rtnju. Predsednik opštine Boljevac kaže da se na samom vrhu Rtnja, na 1.565 metara nadmorske visine, nalazi neobična rupa, koja je, najverovatnije, jedan od izlaza iz piramide.
- Postoje svedoci da je jedan pastir bacio svoju frulu u tu rupu, a onda su je pronašli na drugom, nižem delu planine, gde je izašla.
Još je Artur Klark, autor romana „Odiseja u svemiru 2010“ napisao da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina civilizacije - kaže Marjanović.
- Činjenica je da se je Rtanj pun mistike, da se ovde dešavaju čudne pojave. Moja terasa gleda na planinu i lično sam video ogromnu svetleću loptu okruženu diskovima kako leti potpuno neujednačeno. Menjala je brzinu, pravac i smer na jedinstven, neopisiv način - kazao nam je prvi čovek opštine Boljevac.
Istraživački centar, koji je registrovan i u Švedskoj, čine svetski priznati akademici i naučnici Semir Osmanagić, zaslužan za otkriće piramide u Visokom, inače član Ruske akademije nauka, zatim prof. dr Džozef S. Rendulič, šestostruki doktor i pronalazač, profesor na tri instituta u Indiji. Član Centra je i dr Hari Oldfild iz Velike Britanije, pronalazač polikontrastne interferentne kamere i mnogi drugi. Rtanjski caj - jaci od vijagre Rtanj je poznat i po cuvenom caju za koji se veruje da je jak prirodni afrodizijak. Kod nas je, upravo zbog toga, poznat i kao "muski caj".
Izvor: Alo!, Novosti
Ukoliko država dozvoli, leteće kugle, nevidljivost aviona na radaru dok nadleću Rtanj, jedinstvene biljke u svetu, brojna jonizujuća i elektromagnetna zračenja, a naročito pravilan piramidalni oblik planine konačno bi mogli biti naučno objašnjeni.
Nebojša Marjanović, predsednik opštine Boljevac kaže da je ekipa stručnjaka ovog centra u razgovoru sa njim iznela naučnu osnovu da se ispod Rtnja krije piramida i da je ova mistična planina po svom obliku i dejstvu jedinstvena u svetu.
- Kažu da Rtanj ima specifične elektromagnetne talase koji imaju geopatološki uticaj na ljudski organizam. Podneli su zahtev nadležnom Ministarstvu da planinu „zagrebu“, odnosno da na nekoliko mesta obave iskopavanje. Očekuju da će pronaći građevine i podzemne hodnike - objašnjava Marjanović.
Ekipa Centra za istraživanje otkrila je da Rtanj leži na tri velike podzemne reke koje su na dubini većoj od 100 metara. Prema dosadašnjim ispitivanjima, velika je verovatnoća da ljudska civilizacija potiče iz Srbije, baš sa ovog mesta.
- Generacijama se prepričavaju neobične pojave na Rtnju. Bilo je priča i da su nestajali avioni, a mnogo meštana je tvrdilo da su gledali leteće tanjire, dok je pojavljivanje letećih kugli skoro svakodnevno. Nauka to nije dokazala, ali, recimo, jedinstvene vrste biljaka koje ovde rastu su ipak nešto što ukazuje na posebnost ovog zemljišta - kaže Marjanović.
I Artur Klark pisao o Rtnju. Predsednik opštine Boljevac kaže da se na samom vrhu Rtnja, na 1.565 metara nadmorske visine, nalazi neobična rupa, koja je, najverovatnije, jedan od izlaza iz piramide.
- Postoje svedoci da je jedan pastir bacio svoju frulu u tu rupu, a onda su je pronašli na drugom, nižem delu planine, gde je izašla.
Još je Artur Klark, autor romana „Odiseja u svemiru 2010“ napisao da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina civilizacije - kaže Marjanović.
- Činjenica je da se je Rtanj pun mistike, da se ovde dešavaju čudne pojave. Moja terasa gleda na planinu i lično sam video ogromnu svetleću loptu okruženu diskovima kako leti potpuno neujednačeno. Menjala je brzinu, pravac i smer na jedinstven, neopisiv način - kazao nam je prvi čovek opštine Boljevac.
Istraživački centar, koji je registrovan i u Švedskoj, čine svetski priznati akademici i naučnici Semir Osmanagić, zaslužan za otkriće piramide u Visokom, inače član Ruske akademije nauka, zatim prof. dr Džozef S. Rendulič, šestostruki doktor i pronalazač, profesor na tri instituta u Indiji. Član Centra je i dr Hari Oldfild iz Velike Britanije, pronalazač polikontrastne interferentne kamere i mnogi drugi. Rtanjski caj - jaci od vijagre Rtanj je poznat i po cuvenom caju za koji se veruje da je jak prirodni afrodizijak. Kod nas je, upravo zbog toga, poznat i kao "muski caj".
Izvor: Alo!, Novosti
Jun 23, 2009
Jun 22, 2009
Rtanj, planina koje se Srbi plaše
Nebeska gora južnih Karpata oduvek u Srbiji oduševljava ljude, pleni i zastrašuje. O ovoj planini raspredaju se najmisterioznije priče, što i nije čudo jer su današnji meštani na neki način - vanzemaljci
Rtanj
Kada se kod Paraćina siđe s autoputa i krene ka istoku Srbije, najpre valja preći preko Čestobrodice. Doduše, strmina i nije naročito velika, leti se skoro i ne oseti, ali zimi, kad mećava zafijuče i kolovoz se zabeli, i te kako zna da namuči i vozilo i vozača. Ovuda su, kažu, nekada prolazili karavani, zaprežna kola i putnici i bog zna koliko ih je baš ovde zastalo, predahnulo i u nedra bele smrti se otisnulo.
Čestobrodica je, po mnogima, i predvorje istoka, tajanstvenog, magičnog i nadasve živopisnog dela Srbije. Upravo se s njenog vrha raspršuje pogled ka Staroj planini, Tupižnici, Crnom vrhu i drugim homoljskim gorama. Ipak, bez obzira na to da li je reč o starosedeocima ili putnicima kojima je ovo prvina, pogled im bez izuzetka najpre privuče Rtanj. Planina piramidalnog oblika, zagasli vulkan, mistična grobnica drevnih božanstava ili samo jedna od planetarnih stanica svemirskih brodova? Teško je reći. Ipak, otkako je sveta i veka, ova nebeska gora oduševljava ljude, pleni i zastrašuje. A i straha, jamačno, može biti svakojakog. Od onog iskonskog, pradedovskog straha od nepoznatog, pa sve do one obične, stečene bojazni i od same spoznaje.
O Rtnju su se oduvek raspredale priče i legende. Počev od kazivanja o misterioznim, plamtećim kuglama koje se povremeno spuštaju s vrha, pa sve do priča o neobičnim i nikad nerazjašnjenim nesrećama. Pričalo se i o tajanstvenom zvuku vetra, čudnim promenama temperature i o jamama bezdnanicama. Pričalo se naširoko i nadugačko, i svako bi, po običaju, dodao i poneki novi, čudesni detalj. Tako bi priča bubrila k'o kvasac, dobijala fantastične obrise i prenosila se s kolena na koleno. Neke da straši, druge da zasmejava. A opet, pričaju oni odvažniji, svemu je kriv neobičan izgled ove planine koji podseća na egipatsku grobnicu faraona i koju je neko, ko zna kada i ko zna kako, preneo baš ovde.
Rtanj je, zapravo, južni ogranak Karpata, masivni krečnjački greben koji se dužinom od oko sedam kilometara prostire od istoka ka zapadu. Od Sokobanje ga deli 28, od autoputa četrdesetak, a od Beograda više od 200 kilometara. I pored toga, kažu poznavaoci, svako će u praskozorje vedrog dana, s najvišeg rtanjskog vrha videti Kalemegdan i ušće Save u Dunav. Nismo proverili, a nismo ni poranili. Umesto ka vrhu, najpre smo krenuli ka njegovom podnožju.
Vojkan Milićević, naš domaćin i vodič, poveo nas je u Krivi Vir, selo poznato po odličnom siru, dobrim ljudima i hirovitim rekama. Istorija ga pamti i po tome što je u njemu, davne 1883. godine, planula Timočka buna, a danas ga, kažu, najviše posećuju zbog toplih vrela i prelepih izvora. Baš ovde počinje i Crni Timok, rečica koja se osamdesetak kilometara dalje, pred vratima samog Zaječara, spaja s Belim Timokom i zajedno s njim čini onaj veći, najveći Timok. Nismo pitali zašto je "crn", ali je činjenica da je mnoge zavio u crno. Među njima, i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, našeg proslavljenog liričara i boema, čije stihove i danas čitamo na ulazu u Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku.
Sećanja kažu da je mlađani pesnik, u trenucima teškog rastrojstva i razdiruće ljubomore, s litice iznad izvora najpre gurnuo svoju prelepu suprugu, a zatim je i sebe pokušao da ubije sekući vene na rukama. Srećom, u poslednjem trenutku su ga spasli vodeničar i grupa seljana, a uspomenu na ovaj događaj Ilić je kasnije verno pretočio u stihove pesama "Zvoni ", "Nad izvorom Timoka" i "Noćna svirka". Šta je prethodilo ovom tragičnom naumu? Kažu da je pesnik tada službovao u Pomoravlju, a njegova supruga je bila učiteljica u Krivom Viru. Jednom prilikom je poštanskom kočijom krenuo da je poseti, a usput je sustigao i jednog Krivovirca. Ne znajući o kome je reč, seljak se raspričao o dešavanjima u selu pomenuvši i učiteljicu. Rekao je da je lepa i dobra, ali i to da se šuška da je u vezi s mlađim kolegom. Nesrećnom Vojislavu nije trebalo mnogo. Uskoro se i sam uverio u istinitost priče pa mu se ovaj očajnički potez učinio jedinim rešenjem da prekrati životne jade.
Izvor Crnog Timoka ni drugima nije doneo sreću. Pećina iz koje voda izbija i danas zovu Jovankina rupa, po još jednoj nevernici kojoj je suprug ovde presudio, a u Krivom Viru i danas pamte nesrećnu ljubav jednog meštanina i njegove lepe ali znatno mlađe izabranice. S obzirom na razliku u godinama, kao i na činjenicu da je on već bio u braku, nije bilo načina da se njihova ljubav obelodani i do kraja ostvari. Ne mogavši više da se kriju, još manje da se razdvoje, odlučili su da zajedno skoče u bezdno kraj izvora.
Crna reka, do čijeg se izvorišta i danas stiže uz pomoć konopa niz oštru liticu, kao da i ne haje za ove priče. Plahovito i bučno žuri niz Crnorečku kotlinu povremeno plaveći i drobeći sve pred sobom. Leti se, kažu, malo primiri i povuče u plitko korito, ali je brojni rtanjski izvori daruju takvim obiljem vode da se ne pamti da je ikada presušila.
Reka protiče uz severnu, strmiju stranu planine. U samom podnožju Rtnja, na raskrsnici puteva ka Boljevcu i Sokobanji, pre nekoliko godina je otvoren i motel "Rtanj". Najpre je bio samo konačište za umorne putnike, ali je preduzimljivi vlasnik rešio da pokrene i ono što mnogi ovde smatraju jedinom privrednom šansom - turizam. U toku je izgradnja velikog etno-sela, uređene su pešačke i trim-staze, postavljeni su tereni za tenis i druge sportove. Međutim, da profit ne mora da bude jedini cilj i pokretačka snaga, da postoji želja da se mlađim naraštajima Boljevaca i okoline ostavi i nešto trajnije i vrednije, potvrđuje i namera Dragana Balaševića, vlasnika objekta, da ovde podigne i mali hram. Radovi su poodmakli, crkva je posvećena svetim Makavejima, a gradi se svega pedesetak metara dalje od mesta na kojem je svojevremeno bila i stara bogomolja posvećena istim svecima. Srušena je sredinom šezdesetih godina prošloga veka jer se, kako ovde kažu, "namerno" našla na trasi novog puta, što nekadašnje vlasti, jelte, nisu mogle da tolerišu.
Vanzemaljci i Minh
Uspon Rtnja je neraskidovo vezan za porodicu Minh, zapravo Samuila Minha, koji je 1870. godine stigao iz Moravske u Paraćin. Tu je otvorio fabriku tekstila, a uporedo se zanimao i za rudarstvo. Početkom veka, tačnije 1902. godine, došao je na Rtanj i otvorio rudnik, a ubrzo je izgradio i seperaciju, električnu centralu, rudničku železnicu, flotaciju... Ono po čemu će Rtanjci i danas pamtiti gospodina Samuila i njegove sinove - Juliusa, Aleksandra i Adolfa - svakako je briga za njihove radnike. Zbog njih i njihove dece otvorena je privatna škola, ambulanta, bolnica i bioskop, a građeni su i udobni radnički stanovi. Minhovi su vodili računa i o samom naselju pa je ovde na četrdesetak hektara podignut velelepni park sa oko 150 vrsta drveća, rastinja i brojnog cveća. Izgrađen je i Sokolski dom, uređeni su skijaški tereni, jednom rečju, varošica je cvetala.
A onda je došlo oslobođenje. Rudnici su nacionalizovani, Minhovi su proterani, a dvadesetak godina kasnije, zatvoreno je i samo okno. Dok se ne pojavi neki novi i predani Minh, vanzemaljci će ovde biti češći gosti nego domaći turisti.
Srušena kapela
Na Šiljku, najvišem vrhu Rtnja, i danas se mogu videti ostaci srušene kapele posvećene svetom Đorđu. Podignuta je početkom tridesetih godina prošloga veka u znak sećanja na Juliusa Minha, sina prvobitnog vlasnika rudnika. Nažalost, pre dvadesetak godina grupa neznanih vandala je minirala hram verujući da se ispod njegovih temelja pronaći zlato. Naravno, nisu pronašli ništa.
Piše: Vlada Arsić
Rtanj
Kada se kod Paraćina siđe s autoputa i krene ka istoku Srbije, najpre valja preći preko Čestobrodice. Doduše, strmina i nije naročito velika, leti se skoro i ne oseti, ali zimi, kad mećava zafijuče i kolovoz se zabeli, i te kako zna da namuči i vozilo i vozača. Ovuda su, kažu, nekada prolazili karavani, zaprežna kola i putnici i bog zna koliko ih je baš ovde zastalo, predahnulo i u nedra bele smrti se otisnulo.
Čestobrodica je, po mnogima, i predvorje istoka, tajanstvenog, magičnog i nadasve živopisnog dela Srbije. Upravo se s njenog vrha raspršuje pogled ka Staroj planini, Tupižnici, Crnom vrhu i drugim homoljskim gorama. Ipak, bez obzira na to da li je reč o starosedeocima ili putnicima kojima je ovo prvina, pogled im bez izuzetka najpre privuče Rtanj. Planina piramidalnog oblika, zagasli vulkan, mistična grobnica drevnih božanstava ili samo jedna od planetarnih stanica svemirskih brodova? Teško je reći. Ipak, otkako je sveta i veka, ova nebeska gora oduševljava ljude, pleni i zastrašuje. A i straha, jamačno, može biti svakojakog. Od onog iskonskog, pradedovskog straha od nepoznatog, pa sve do one obične, stečene bojazni i od same spoznaje.
O Rtnju su se oduvek raspredale priče i legende. Počev od kazivanja o misterioznim, plamtećim kuglama koje se povremeno spuštaju s vrha, pa sve do priča o neobičnim i nikad nerazjašnjenim nesrećama. Pričalo se i o tajanstvenom zvuku vetra, čudnim promenama temperature i o jamama bezdnanicama. Pričalo se naširoko i nadugačko, i svako bi, po običaju, dodao i poneki novi, čudesni detalj. Tako bi priča bubrila k'o kvasac, dobijala fantastične obrise i prenosila se s kolena na koleno. Neke da straši, druge da zasmejava. A opet, pričaju oni odvažniji, svemu je kriv neobičan izgled ove planine koji podseća na egipatsku grobnicu faraona i koju je neko, ko zna kada i ko zna kako, preneo baš ovde.
Rtanj je, zapravo, južni ogranak Karpata, masivni krečnjački greben koji se dužinom od oko sedam kilometara prostire od istoka ka zapadu. Od Sokobanje ga deli 28, od autoputa četrdesetak, a od Beograda više od 200 kilometara. I pored toga, kažu poznavaoci, svako će u praskozorje vedrog dana, s najvišeg rtanjskog vrha videti Kalemegdan i ušće Save u Dunav. Nismo proverili, a nismo ni poranili. Umesto ka vrhu, najpre smo krenuli ka njegovom podnožju.
Vojkan Milićević, naš domaćin i vodič, poveo nas je u Krivi Vir, selo poznato po odličnom siru, dobrim ljudima i hirovitim rekama. Istorija ga pamti i po tome što je u njemu, davne 1883. godine, planula Timočka buna, a danas ga, kažu, najviše posećuju zbog toplih vrela i prelepih izvora. Baš ovde počinje i Crni Timok, rečica koja se osamdesetak kilometara dalje, pred vratima samog Zaječara, spaja s Belim Timokom i zajedno s njim čini onaj veći, najveći Timok. Nismo pitali zašto je "crn", ali je činjenica da je mnoge zavio u crno. Među njima, i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, našeg proslavljenog liričara i boema, čije stihove i danas čitamo na ulazu u Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku.
Sećanja kažu da je mlađani pesnik, u trenucima teškog rastrojstva i razdiruće ljubomore, s litice iznad izvora najpre gurnuo svoju prelepu suprugu, a zatim je i sebe pokušao da ubije sekući vene na rukama. Srećom, u poslednjem trenutku su ga spasli vodeničar i grupa seljana, a uspomenu na ovaj događaj Ilić je kasnije verno pretočio u stihove pesama "Zvoni ", "Nad izvorom Timoka" i "Noćna svirka". Šta je prethodilo ovom tragičnom naumu? Kažu da je pesnik tada službovao u Pomoravlju, a njegova supruga je bila učiteljica u Krivom Viru. Jednom prilikom je poštanskom kočijom krenuo da je poseti, a usput je sustigao i jednog Krivovirca. Ne znajući o kome je reč, seljak se raspričao o dešavanjima u selu pomenuvši i učiteljicu. Rekao je da je lepa i dobra, ali i to da se šuška da je u vezi s mlađim kolegom. Nesrećnom Vojislavu nije trebalo mnogo. Uskoro se i sam uverio u istinitost priče pa mu se ovaj očajnički potez učinio jedinim rešenjem da prekrati životne jade.
Izvor Crnog Timoka ni drugima nije doneo sreću. Pećina iz koje voda izbija i danas zovu Jovankina rupa, po još jednoj nevernici kojoj je suprug ovde presudio, a u Krivom Viru i danas pamte nesrećnu ljubav jednog meštanina i njegove lepe ali znatno mlađe izabranice. S obzirom na razliku u godinama, kao i na činjenicu da je on već bio u braku, nije bilo načina da se njihova ljubav obelodani i do kraja ostvari. Ne mogavši više da se kriju, još manje da se razdvoje, odlučili su da zajedno skoče u bezdno kraj izvora.
Crna reka, do čijeg se izvorišta i danas stiže uz pomoć konopa niz oštru liticu, kao da i ne haje za ove priče. Plahovito i bučno žuri niz Crnorečku kotlinu povremeno plaveći i drobeći sve pred sobom. Leti se, kažu, malo primiri i povuče u plitko korito, ali je brojni rtanjski izvori daruju takvim obiljem vode da se ne pamti da je ikada presušila.
Reka protiče uz severnu, strmiju stranu planine. U samom podnožju Rtnja, na raskrsnici puteva ka Boljevcu i Sokobanji, pre nekoliko godina je otvoren i motel "Rtanj". Najpre je bio samo konačište za umorne putnike, ali je preduzimljivi vlasnik rešio da pokrene i ono što mnogi ovde smatraju jedinom privrednom šansom - turizam. U toku je izgradnja velikog etno-sela, uređene su pešačke i trim-staze, postavljeni su tereni za tenis i druge sportove. Međutim, da profit ne mora da bude jedini cilj i pokretačka snaga, da postoji želja da se mlađim naraštajima Boljevaca i okoline ostavi i nešto trajnije i vrednije, potvrđuje i namera Dragana Balaševića, vlasnika objekta, da ovde podigne i mali hram. Radovi su poodmakli, crkva je posvećena svetim Makavejima, a gradi se svega pedesetak metara dalje od mesta na kojem je svojevremeno bila i stara bogomolja posvećena istim svecima. Srušena je sredinom šezdesetih godina prošloga veka jer se, kako ovde kažu, "namerno" našla na trasi novog puta, što nekadašnje vlasti, jelte, nisu mogle da tolerišu.
Vanzemaljci i Minh
Uspon Rtnja je neraskidovo vezan za porodicu Minh, zapravo Samuila Minha, koji je 1870. godine stigao iz Moravske u Paraćin. Tu je otvorio fabriku tekstila, a uporedo se zanimao i za rudarstvo. Početkom veka, tačnije 1902. godine, došao je na Rtanj i otvorio rudnik, a ubrzo je izgradio i seperaciju, električnu centralu, rudničku železnicu, flotaciju... Ono po čemu će Rtanjci i danas pamtiti gospodina Samuila i njegove sinove - Juliusa, Aleksandra i Adolfa - svakako je briga za njihove radnike. Zbog njih i njihove dece otvorena je privatna škola, ambulanta, bolnica i bioskop, a građeni su i udobni radnički stanovi. Minhovi su vodili računa i o samom naselju pa je ovde na četrdesetak hektara podignut velelepni park sa oko 150 vrsta drveća, rastinja i brojnog cveća. Izgrađen je i Sokolski dom, uređeni su skijaški tereni, jednom rečju, varošica je cvetala.
A onda je došlo oslobođenje. Rudnici su nacionalizovani, Minhovi su proterani, a dvadesetak godina kasnije, zatvoreno je i samo okno. Dok se ne pojavi neki novi i predani Minh, vanzemaljci će ovde biti češći gosti nego domaći turisti.
Srušena kapela
Na Šiljku, najvišem vrhu Rtnja, i danas se mogu videti ostaci srušene kapele posvećene svetom Đorđu. Podignuta je početkom tridesetih godina prošloga veka u znak sećanja na Juliusa Minha, sina prvobitnog vlasnika rudnika. Nažalost, pre dvadesetak godina grupa neznanih vandala je minirala hram verujući da se ispod njegovih temelja pronaći zlato. Naravno, nisu pronašli ništa.
Piše: Vlada Arsić
Subscribe to:
Posts (Atom)