Gde god se pogleda i koliko god duboko zagleda u prošlost Krivog Vira, otkriva se ljubav. U svim oblicima i razlozima ali legenda o nastanku sela vri od strasne, iskrene i nepresušne ljubavi. On je blo sluga, a ona kći gazde. Mlad, okretan, jest onižeg rasta ali dobar lovac i jahač, privukao je mladu gazdaricu i ispunio njeno srce. Dalje je već sve bilo kao u bajci:
Jednoga dana po selu (Plani ili Skorici) puče glas da je dvoje mladih nestalo. Uzalud je gazda slao potere i raspitivao se kod putnika jesu li videli njegovu kći. Glasa niodkuda.
I tako minuše godine, kada do nesrećnog oca dođe glas da tamo negde, prema Vidinu, pod Rtnjem, vije se neki dim iz kolibe na u strani. Braća odmah osedlaše konje i dadoše se u potragu. I zaista, na padinama nevelikog brda ugledaše najpre dim, a zatim i kolibu. Sjuriše konje ka dimu osećajući da je tamo njihova izgubljena sestra. Bili su se primakli kolibi oblepljenoj životinjskim kožama, kad iz nje izađe ženska prilika. Jedno dete joj u ruci, drugo drži za ruku, a treće poodmaklo zabređelo, u stomaku.
- Sestro!
- Braćo moja!
- Otac nas poslao po tebe. Polazi
- Ja ovde imam kuću, muža i decu. Ne idem nigde. Nego, sjašite, odmorite se i sačekajte Malečka. On se u lovu zadržao...
...Sve grleći ih, mazeći ih, sestra pred braću iznese rakiju medovaču, a oni se živo raspitivaše o proteklom vremenu. Sestra im ispriča sve o njihovoj potrazi za mestom gde će da sviju dom. U osojnom kanjonu Suvaje, prebogatom lovištu, sa bistrom rečicom ali nepogodnim za život, najpre razvili skriveni čador. Nepuna godina je prošla,a porodica je najavljivala svoje uvećanje. Radi dece ostaviše Suvaju, Ružinu stranu, Klenjarsku padinu, Malu Suvaju i krenuše ka osunčanom, prostranstvu koje se moglo videti sa Grbave kose. Tu podigoše drvenu kolibu, a dobrom lovcu Malečku ne bi teško da je skroz oblepi i utopli životinjskim kožama i tu ukorenjeni nastaviše život, Malečko loveći, a ona radjajući decu.
Prošlo je vreme, i nisu se krili više, a ostaše zaljubljeni, kao prvog dana. Malečko je išao svakog dana u lov, a iz lova jurio kući. Pripremao je krzna, pakovao u tovare i prodavao ih prolazećim trgovcima za Vidin. A onda bi žurio svojoj dragoj donoseći joj stalno nešto lepo i potrebno za njihovo usamljeno domaćinstvo, doduše uvećano za još jedno lepo detence, rodjeno u bukovim šumama, u Bukoviku.
Kada im je sve ispričala, vide sestra da braća nameru ne menjaju, ona im reče da njen muž nju nije prevari i na silu odveo, već da ona njega ima rada i da ako hoće da je vode, moraće prvu nju i decu da ubiju. Ako i ubiju Malečka iz zasede, on verovatno ima družinu koja će ga krvavo osvetiti. I uvideše braća da ih sve drugo osim oprosta sestri vodi u propast...
Sestra sa braćom sačeka Malečka, koji na konju, pod teretom koža, naiđe pre nego sunce zađe. Pošto mu žena ispriča sve, on ih pozdravi, izgrli i ugosti svežom srnetinom i negotinskim vinom. Pričali su do duboko u noć, sećajuči se veselih dana mladosti i lovnih dogodovština.
Sutradan Malečko i porodica ispratiše šurake sa darovima za njih i oca, kožama kuna zlatica, zverki kako su ih zvali.
Vratiše se braća u selo, praznih ruku ali punog srca. Dobre utiske prenesoše ocu, koji to primi kao blagu vest.
Sve misleći na unuke u planini, otac, sada i tast, skoči do Paraćina i pokupova alate, metal i bronzu, staklo i porcelan, tkaninu, čoju i svilu za tri familije i džebanu za lov. Organizova društvo, pa se vrati sa sinovima u Bukovik. Tek je dolazak razdraganog oca, koji nije hteo da kvari kćerkinu sreću, razveselio Malečka koji je strepeo od njegove plahovite naravi. Dugo se starina igrao sa unucima, a na polasku još jednom pozva kćerku i Malečka da pođu sa njim nazad, što ovi jednodušno odbiše. Dugo je kći mahala ocu na rastanku. Ipak je u dubini duše tugovala za društvom, krijući to od muža. A on, on je to osećao i čvrsto je rešio da svojoj dragoj razveseli dušu...
Rodilo se i treće zaljubljenim mladencima, a onda i četvrti muškarčić. Po redu, Kurta, Kulta, Burga i Murga. Sreća je sijala nad usamljenim domom u Bukoviku ali i usamljenička tuga, naročito u dugim i vetrovitim noćima. Malečko je svojoj drugarici posvećivao punu pažnju ali je znao da to nije dovoljno i glavi mu se radjala ideja. O njoj je ćutao i sa još većim žarom odlazio sve dalje i dublje u šumu loveći u prebogatim šumama i livadama.
Jednom, prikupivči dvanaest tovara koža, potovari ih na mule krenu ka Grbavoj kosi, u susret trgovačkim karavanama. Slučaj, sudbina ili Božja volja, hteli su da tog dana putem ka Vidinu pođu Osmanlije, goneći pred sobom roblje. Stotinu nesrećnih i izmučenih, pretežno mladih Srpčića iz Stare Srbije, kretalo se pod neprestanim udarcima kamdžije, teško, sporo, nevoljno.
Gledao ih, i njih i Turke, Malečko i rodi mu se ideja:
- Da se trampimo! - ponudi karavan-bašu.
Ovaj zainteresovano pogleda napčitog momka kraj puta i njegove tovare koža.
- Kako to misliš, kaurine?
- Ovako. Tu imaš stotinu glava, a ja dvanaest tovara prvoklasnih koža. Ja tebi, ti meni.
- Da ti ne bude mnogo, kaurine. Daću ti pola roblja za tvoje kože.
Malečko se zamisli, zamisli pa reče:
- Neka ti bude ali da ja biram roblje.
Turčin se složi i Malečko krenu. Pažljivo je birao i da se Turci ne sete, razdvoji majku od deteta, sestru od brata, muža od žene.. Odvoji pola i krenu, on ka Bukoviku, Turci ka Bugarskoj. Ali avaj. Uzalud je sevala turska kamdžija, šaka i pesnica - karavana ne hte da se makne. Samo je Grbavom kosom odjekivaio lelek i dozivanje razdvojene krvi...
Nedugo uzaludno pokušavajući da pokrene raspolućene porodice, karavan - baša shvati da je nasamaren.
- Aferim neka ti je, kaurine.- I teslimi Malečkom i drugu polovinu roblja.
- Radost! Radost! - odjekivalo je Grbavom kosom, dok se sada oslobođeno roblje ponovo okupljalo.
Uskoro vesela kolona , koju je predvodio Malečko, krenu ka Bukoviku.
Usput je Malečko saznao da je roblje pohvatano na Pešteru, da je tamo, medju osmanlijama teško živeti, te da bi radi da se izmeste. On im ponudi da se ovde nasele. Pogodnih mesta za kuće ima, hrane za stoku takođe, a vremenske prilike sigurno su bolje od vaših. Pešterci, i sami stočari i sakupljači, rado prihvatiše predlog.
I rasu se selo po padinama Bukovika. Bivši robovi izgoniše stada i krda u dolinu Timoka i na cvetne livade Belih voda, Grabovca, Kladenčića. Poljanica. Krenu da teli, jagnji, kozi, ždrebi, puli i - radja. Krenu napredak.
Malečko je bio srećan ali u isto vreme nezadovoljan. Oštre zime, visoki snegovi i vetar svake godine su tukle naselje i činile teškim život i po pola godine. Zato reši da seli selo. I ne samo to, već posla muške u rodni kraj da dovedu govedu i ovce svikle na surove uslove. Sve je to učinjeno. Dovedoše iz Sandžaka ovcu, od koje nasta žuja, kravu i volove, a oko izvora Crne reke nađe pogodno, skrovino mesto i naseli selo. Po delu reke nazvaše selo Krivi Vir, a nekadašnje mesto - Seline. To selo je našlo mesta u mnogim knjigama i udžbenicima, novinama i časopisima, pesmama i pričama i, ponajviše u srcima seljana i onih u čijim venama teče i jedna kap gorštačke krvi.
(Ovu pricu preuzela sam od Mise Milenkovica, koji ju je zapisao na drustvenoj mrezi Facebook, a koju mu je ispricao njegov deda Laza Antic.)
